Veliki gubitak za srpski jezik

Dragi moji,

Ovaj blog će biti drugačiji od svih prethodnih, jer je srpski jezik 19. februara 2021. izgubio velikog umetnika Đorđa Balaševića i ovaj tekst će biti njemu posvećen.

Bio je pesnik, poeta, romanopisac, pisao je srcem i dušom, a svoje misli je ispevao i time ih ovekovečio. U njegovom opusu su mnogi mogli da se pronađu, jer je pisao lako, iskreno, duboko, nepotkupivo… Slavio je ljubav i život. Stvarao je u nekoj drugoj dimenziji, koja je iznad ovozemaljskih poriva.   

Ovaj blog će biti ličan sa blagom dozom emocija, jer je pisan od strane njegove sugrađanke, ali i neposredan, jer je i on takav bio.

Uz Đoletove pesme smo odrasli, zaljubljivali se, patili, opraštali… Bio je uvek tu da svetu da malo boje, da neke neprevodive dubine prevede u reči, da ulije vetar u naša jedra…

Već duze vreme ,,bulevari sveta pamte muziku’’ mojih koraka podstaknuti njegovim motom bivstvovanja, ,,živeti slobodno, svetom se oriti”. Jednom kad spakuješ kofere dok ,,Đavo nad Novim Sadom pali svoja kandila”, pitaš se i godinama posle toga zašto je ,,i Bog pristao na to”. Odgovora na taj besmisao nema, a jedina uteha je bila satkana u njegov stih ,,Ratovi prolaze, a ljudi eto, ipak ostanu”. Za nas Novosađane, koji smo to zauvek u srcu ostali gde god živeli, mostovi imaju posebnu setnu notu. Pitala sam se kako će on jedan od naših izgubljenih mostova da opiše, jer ,,da se ne lažemo, nije to bio neki most od onih podignutih da bi se u njih gledalo”. A on je umeo čak i bolu da da smisao i tračak ljubavi pretvarajući sve to u stih ,,Ne, pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo i pod njima prvi put poljubilo”. I po tome ćemo ga, eto, pamtiti...

Đole je bio deo naše svakodnevice, citirali smo ga, pevali… Vraćajući se jednom prilikom u Novi Sad, jer ipak ,,jedna je varoš u koju se vraćaš”, na granici je carinik ,,zvaničan i krut”, videvši ulicu B. Ćosića  u mom pasošu, počeo da mi peva Đoletovu pesmu, umesto da samo lupi pečat i poželi srećan put. Ima li bolje dobrodošlice?!

Đole je bio svestrani umetnik i njegove priče i duboke misli s koncerata su davale dodatni smisao njegovim stihovima. Svaki put kad bi me neko pitao šta se stvarno dešavalo u bivšoj Jugoslaviji ili kako se to sada popularno zove Region (bezimeni), nisam znala kako da objasnim ,,Balkan krajem jednog veka”, gde ,,svako pleme crta granicu”. Onda sam negde čula jednu Đoletovu misao, koja je savršeno opisivala i moj stav: ,,Za pametnog čoveka je svaki rat unapred izgubljen.” Sve je time rečeno! A kako je teško tu rečenicu prevesti na strani jezik da precizno izrazi svu svoju težinu. Ipak, i približan prevod je bio dovoljan da svakom mom sagovorniku, bar na trenutak, ukaže na besmisao rata.

U svojim pesmama je ovekovečio i lokalizme. U njegovim pesmama se ,,vole”, kaže se ,,valda”, ,,kanda”, laju ,,kere varošanke”…To je davalo poseban šarm i slikovitost njegovoj poeziji, i bilo je, izgleda, svima razumljivo. Koliko je Đole bio shvaćen i prihvaćen, vidi se po oproštaju koji nijedan umetnik na tim prostorima nikad nije imao. Spojio je u februaru 2021. po poslednji put taj (bezimeni) Region i nas u rasejanju, koji smo ostali željni njegove poezije dok nas bude. I po tome je postao večan.

A oni koji ga nisu voleli, a bilo ih je i ima ih… Oni su se, ipak, bavili njime besomučno analizirajući i odmeravajući svaki njegov stih, izjavu, upotrebu (ij)ekavice, burno iskazujući svoje nezadovoljstvo verovatno zbog neminovnog prepoznavanja sebe u njegovim pesmama. To pokazuje koliki je trag ostavio, jer svi znamo da ,,samo lepo možeš ružiti” i da ,,zavist valja i zaslužiti”.  

Po meni, trebalo bi njegov obiman opus uvrstiti u obaveznu lektiru. Ne dugujemo to samo njemu, već i sebi i našim potomcima da bi ovekovečili jedan period naših života, da bi se naši naraštaji pronalazili u bezvremenskoj ljubavi opisanoj u tim poemama i romanima, a i da bi naučili da iskažu svoje misli i da vole svim srcem, kao što je i on voleo.  

Ovaj blog nije zamišljen da bi se na njega reagovalo, osim ako ne želite nešto pozitivno da dodate, već da podstakne nastavnike, učitelje i umetnike u matici i dijaspori da ne čekaju da Balašević postane deo zvanične lektire, već da uvrste njegove pesme u priredbe, recitale i sve svečanosti gde se slavi ljubav.